Pre osam godina, sasvim neočekivano, sam dobio infarkt iako sam bio dobrog zdravlja, imao normalan krvni pritisak i redovno sam planinario i bavio se drugim fizičkim aktivnostima. Neki su govorili kako je to sudbina, drugi da je stres novinarskog posla (tada sam bio zaposlen u A1 televiziji gde je reporterstvo bilo jako zahtevna profefesija) itd.
Srećom, nakon brze intervencije nekoliko sati kasnije dr Žarka Hristovskog iz Ohrida (jer u Bitolju nije bilo interventne kardiologije), bio sam stentiran i produžio svoj život sa terapijom i ograničenjima koja su mi bila postavljena. Sve to vreme i posle, uopšte se nisam uplašio. Na žalost, nisam obraćao pažnju na najbitnije – ishranu. Godinama su počele da se talože kilogrami i pre dve godine sam prešao “stotku” i sasvim slučajno, pri pregledu krvne slike, primećeno je povećanje nivoa šećera, da bi mi kasnije bio dijagnosticiran dijabetes tipa B.
Metformin sam kao terapiju prihvatio, međutim nikako nisam hteo da odustanem od omiljenog jela – ovčiji sir i kačkavalj u velikim količinama, čvarci, testenine i mnogo voća, što je ovog leta, nakon povratka iz SAD-a, rezultovalo sa 108 kilograma telesne težine.
Kvalitet života mi se sasvim izmenio, jer sam se teško kretao, nisam mogao da se obujem, izbegavao sam stepenice, jednom rečju, kako je to nazivala moja supruga – nisam vladao snagom. Još strašnije je bilo to što koliko god da sam jeo, već sam ušao u neku spiralu konstantne nezasićenosti i gladi.
Konačno sam se uplašio. Bio je petak veče početkom septembra kada sam osetio veliku mučninu, gađenje i stezanje u grudima. Za razliku od prvog iskustva sličnih simptoma, ovoga puta sam bio ozbiljno zabrinut, ali nisam ništa rekao supruzi koja je dr stomatolog ortodoncije, iz prostog razloga što bi mi zvala hitnu pomoć u ponoć po lekarskim principima. Drugog dana smo ipak zajedno napravili ceo protokol dijagnostičkih pregleda, da li je to bio infarkt, neka druga kardiološka teskoba ili nešto treće.
Ispostavilo se da je povraćanje bilo abdominalne prirode zbog viremičnih teskoba. Međutim, rezultati krvnih nalaza su me šokirali. Sve je bilo u normali, a šećer se podigao do 15, da li zbog stresa, straha ili povraćanja. Tada sam po prvi put ozbiljno pomislio šta radim sa svojim zdravljem i da moram nešto ozbiljno da preuzmem oko ishrane kako ne bi došlo do insulinske terapije. Ranije, supruga kao lekar me je ubeđivala da to može da se izbegne pravilnom i odmerenom ishranom, a sa insulinom bih već postao invalid.
Susret sa dr Mitovim. Uveče istog dana, supruga mi je poslala link do portala dr Aleksandra Mitova u Skoplju. Iako skeptičan, jer sam i pre imao iskustva sa nutricionistima, ipak sam otvorio link i sve pročitao. Jednostavno, prepoznao sam sebe sa svojim problemima i moju spiralu polifagije (nezasićenost hranom).
Reference dr Mitova su me još više ohrabrile da ga kontaktiram i da se prepustim njegovom znanju i novim, najsavremenijim iskustvima nauke povezane ishranom i zdravljem. Naš susret te subote u Skoplju je bio srdačan, neposredan, veoma iskren i trajao je 90 minuta kako bih ispričao svoju gorku priču, koju je dr Mitov strpljivo slušao, hvatajući beleške.
Ja sam, naravno, poneo dijagnostičke protokole i najsvežije rezultate krvne slike u kojoj je tromesečni prosek šećera bio 9. Zatim smo postigli dogovor, da napadnemo šećer i težinu, za koje će, kako je rekao, napraviti potpunu analizu i spremiti protokol ishrane po mojim potrebama i stanjima, a ostaćemo u stalnom kontaktu.
Nakon dva meseca. Kada sam dobio protokol u kom je bilo isključeno sve što sam do tada jeo i u kom je cilj bio da se odmasti jetra i ćelije, da jedem vegetarijansku hranu i samo jednom nedeljno ribu (zbog lakšeg mršavljenja), stvar sam shvatio ozbiljno i sa puno elana. Počeo sam da pošačim dva puta dnevno po nekoliko kilometara (iako sam se ispočetka „kotrljao”) i da primenjujem protokol u detalj.
Jedino ne jedem integralni hleb uz ručak, kako ne bih otvorio još više vrata mojoj najvećoj slabosti – testeninama.
Međutim, ništa mi ne fali, nisam više gladan i osećam se uvek sito, a šećer mi dolazi u normalu. Merim ga dva puta dnevno i uveče dr Mitovu preko vibera šaljem rezultate porukom, zatim on prokomentariše, uglavnom pohvalama i ohrabrujuće.
Dakle, za nepunih dva meseca, stigao sam do telesne težine od 20 kilograma manje, tj. Sada imam oko 87 kg. Osećam se mnogo lakše, penjem se sa lakoćom na Tumbe kafe (brdo kod Bitolja), ponovo sam dva puta bio na Pelisteru po 6 sati, na ravnom se brzo krećem, „letim” i sada mogu ponovo da se doteram i nosim odela, jer mi se veliki stomak otopio.
Kao čarolija, šećer je ušao u referentne zone od 5 – 5,5, a najvažnije od svega je što se osećam odlično i fizički i psihički. Jednostavno, vratila mi se moja vesela narav, a nervoze su mi nestale i na život gledam sa optimizmom, kao da imam samo pedesetak godina, iako sam letos napunio 64.
Dugoročni ciljevi. Krajem trećeg meseca, sa dr Mitovim ćemo imati kvartalni susret, kao što smo se i dogovorili, a podrazumeva se, poneću rezultat proseka šećera za tri meseca, zbog nastavka naše saradnje i šta dalje?!. Moj i njegov cilj je da stignem do referentne težine (prema visini i godinama nešto ispod 70 kg.) i da prema njegovim očekivanjima i mojoj nadi, se oslobodim metformina i pravilnim načinom ishrane, organizmu omogućim prirodnu regulaciju šećera.
Iskreno verujem u to, a najviše u znanje dr Mitova i naučnim dostignućima u ovoj oblasti, koje je počeo da primenjuje kod nas. Za kraj, nadam se da ćemo zajedno sa ovim čovekom kog poštujem kao pravog prijatelja, naći algoritam i prevazići moju karakternu slabost – da stignem do cilja i stanem i ne nastavim (kao što sam do sada činio).
Sada sam čvrsto odlučan da ova moja prekrasna priča ne bude samo jedna etapa nakon koje bih se ponovo vratio nazad. Naprotiv, jako želim, da ona ostane kao moj stil življenja, a snažna podrška za to dolazi od dr Mitova!
Pece Stefanovski, novinar ALFA TV-a Skoplje
